S novom porodicom na jutrenje

Luster koji je visio sa plafona sobe u kojoj sam se nalazio piljio je sa visine u mene, tada istovetno kao i svakog jutra pre toga, ali je nešto ipak bilo drugačije. Pod glavom bio mi je jastuk obučen u jastučnicu meni dobro poznatu, ali više nije bio udoban. Prestao je to da bude, znam, mojom krivicom. Glava koja je na na njemu sinoć zaspala, ova moja luda, potpuno je drugačija u odnosu na onu koju je svake noći uspavljivao prethodnih godina. Više nije detinja. Otvrdnula je, ogrubela, sazrela – preko noći.

Krevet i sobu u kojoj sam, uspeo sam da prepoznam. Prostor u kom sam se probudio jeste bio moja kuća, ali je od tog jutra prestao da bude moj dom. Luster je bio prašnjav. Jastučnica nije mirisala na sveže oprani veš. U vazduhu se osećala samoća. Iako je kuća i dalje bila puna nameštaja, činilo mi se da ukoliko bih bilo šta progovorio, odzvanjalo bi po njoj zbog tog osećaja praznine koji se bio uvukao u zidove, ikone koje su visile na njima, hekleraj na stolovima, ogledala i parket. Osećaj praznine koji se bio uvukao čak i u mene. U toj kući koja se nalazila na istoj adresi napisanoj ćiriličnim slovima i u mojoj ličnoj karti, nije više bilo ničeg mog – ličnog. Bilo je toplote, ali ne i topline.

Čistoće, ali ne i čistote. Tišine, ali ne i mira. Neke stvari koje jesam posedovo i dalje su bile tu u kući oko mene, ali mi ništa nisu značile jer u toj kući ljudi više nije bilo. Niko ništa iz nje nije odneo, već su svi iz nje otišli.

Samo sam ja ostao.

Tek punoletni samac

Na trpezarijskom stolu stajale su fotografije od prethodne večeri. Jedan osamnaestogodišnji maturant proslavio je matursko veče sa drugovima iz gimnazije. Na slikama od sinoć bio je nasmejan, ali do jutra osmeh sa njegovog lica je nestao, jer kada je došao kući tu nije bilo nikog kome da ih pokaže.

S novom porodicom na jutrenje

Čudan je osećaj kad se roditelji razvedu, pa sve ono što je bio vaš porodičan, zajednički put, prestane da postoji kao takav i svako krene nekim svojim. Svako pokušava da utaba svoju, zasebnu, novu stazu. Kad se avion ruši čovek prvo stavlja masku sa kiseonikom sebi na lice. Kad se porodica ruši, svako spašava prvo svoju glavu da ostane živa, pa tek onda misli na ostale. Mahnete ponekad jedni drugima kad vam se ukrste, želite jedni drugima sreću na tom putu i dobar vetar, ali posle razvoda rute svakog člana porodice postaju drukčije. Kompasi nastavljaju da rade, sever je i dalje na istom mestu, prohodali ste, jutra i dalje sviću, umete da čitate znakove kraj puta – izvolite u život. To se desilo meni, i nama.

foto: Promo

Nema više saučesništva ni u bolu ni u sreći, već samo deljenja onda kad za to bude prilike. Tada se gubi čar svega što porodica znači, kao kad zvuk kasni preko Skypa pa se ne razumete baš najbolje. Tako i članovi razvedenih porodica – čujemo se, vidimo se, samo zvuk ponekad kasni, a kad stigne bude dockan.

Da me neko pita, a niko me ne pita, ja bih sintagmu razvod braka preimenovao u razvod porodice. Mislim da ne postoji razvod braka koji nije potkačio i ostale članove porodice koliko god da ih ima, a pogotovo decu. Ako neko zna za dete koje razvod nije potresao, neka mi javi, pošto ja nijedno takvo do sad nisam sreo. Licemerno je reći da se pri razvodu braka razvode samo bračni drugovi, jer se istini za volju razvodi cela porodica.

Sećanje koje je postalo naravoučenije

Danas, krevet, luster, jastučnica i fotografije sa trpezarijskog stola samo su sećanje koje živi u meni. Ako bih morao da mu dam boju – bilo bi crno-belo, a ako bih morao da mu dam zvuk – bilo bi nemi film. Vaskrsne samo onda kad ga kao duha bajalicama prizovem iz prošlosti. U periodima harmonije ostaje zakopano u arhivi boli, u fascikli na kojoj piše 2003.

Od sećanja, preraslo je u podsećanje. Shvatio sam da samoća ne boli već podučava. Sprema te da jače i časnije prigrliš zajedništvo onda kad ti se bude desilo. Shvatio sam da je sreća koju imam sada derivat jedne specifične vrste nesreće koja se zvala raspadanje jedne porodice. Od tog jutra, kada je moj porodičan dom prestao da bude sve što je bio do tad i postao samo obična kuća sa prozorima, vratima i zidovima, počeo sam da gradim ideal porodice negde duboko u sebi, skriveno od tuđih mišljenja, saveta i očekivanja.

Danas, jutra ne dočekujem u porodičnoj kući već u iznajmljenom stanu na periferiji jedne evropske metropole. Nije kuća, ali jeste porodica. Drugačija, mala, daleko od rodnog mesta, ali moja. Topla, sigurna luka puna osmeha. Moja, ni nalik onoj staroj – razvedenoj – porodici, već nova stvorena na lekcijama naučenim iz kraha one stare dodeljene na početku života. Zato je ova, nova, za ceo život.

Uštipci sa kukuruzom i tikvicama sa prelivom od aromatizovanog grčkog jogurta

foto: Promo

Priprema:

U posudu narendajte tikvice pa ih dobro pososlite i promešajte. Ostavite ih 10 minuta da puste vodu. Zatim u njih ubacite kukuruz, sitno naseckan mladi luk, istopljen margarin, kurkumu, biber i parmezan ako koristite. Opet promešajte. Zatim dodajte kašiku po kašiku brašna dok se svi sastojci ne prekriju. Ostavite 5 minuta da bi brašno upilo tečnost iz povrća pa ako je potrebno dodajte još jednu kašiku. Za to vreme ispasirajte beli luk pa ga dodajte jogurtu zajedno sa sitno naseckanim vlašcem. Promešajte i ostavite u frižider do momenta služenja.

Na tiganju istopite margarin pa na njemu pržite uštipke tako što ćete na tiganj stavljati jednu do dve kašike u obliku kruga. Pecite na srednjoj vatri sa obe strane dok ne postanu rumeni i zlatni. Služite ih tople dok su još hrskavi sa izdašnom kašičicom aromatizovanog, ohlađenog jogurta.

Sastojci:

200g obarenog kukuruza šećerca
200g narendanih tikvica
2 stabljike mladog luka
1 kašičica kurkume
25g istoljenog Dobro Jutro Junior margarina
1 kašičica peci praha
50g narendanog parmezana (opciono)
so
biber
4 kašike brašna ili više
150ml grčkog jogurta
2 čena belog luka
malo svežeg vlašca
Dobro Jutro Junior za prženje uštipaka

Šta vi spremate sebi da vam bude dobro jutro?

Izvor:

Povezane vesti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *