Nije ljubav kesa bombona

“Ljubav je sve. Nemoj zato da brineš što ne možeš tako lako da je pronađeš. Nije ona kesa bombona. Da je tako, svako bi za sitne pare imao svoju kesu i bio srećan.”

Na autobuskoj sam stanici, rano je jutro. čekam prevoz. Osetim zimu u nozdrvama i pod kaputom. Uvukla se u čizme. Nema belog snega, ali njena belina vidi se na iglicama borova.

Đaci ne idu u školu, neke linije su ukinute, odgovara mi da naiđe bilo šta.

“Bilo šta” i nailazi. Autobus regularno širok, ali svega tri i po metra dugačak, kao neka zaostala, nedorasla gusenica krenula iz Beograda za Bačku Palanku. Bučnog je auspuha i pljuje tamni sivi dim.

Nemam mnogo izbora, zima se već uselila u mene.

Ulazim, sedam odmah iza vrata, kupujem kartu od konduktera sa kasicom u ruci.

Iza mene sedi momak od nekih 27, 28 godina, na sedištu do njega, ali u drugoj koloni, starac od oko 76. Na starčevoj sedoj glavi je kapa koja liči na šubaru, ali nije šubara. Taman je u licu, ali lepo taman, ne od muke. Preko tela mu je šuškava jakna i ispod nje štrikani džemper, ručni rad, vide se čvorovi. Na nogama ima kožne crne čizme blago ispucale na prevojima.

Pričaju. Mladić i starac pričaju lepo. Vode jedan živ razgovor u jedno zimsko jutro, u jednom čudnom autobusu sa svega pet putnika.

Momak sa kotrlajućim R priča starcu o direktoru firme u kojoj radi. O tome kakav je čovek, kako vodi posao, kakav je prema zaposlenima. Nadavno ga je premestio na bolju i odgovorniju poziciju, čime je pokazao da mu veruje i da može da se osloni na njega.

Starac ga sluša. Podbočio se na sedište ispred sebe.

Po razgovoru bih rekla da pričaju još od početne stanice u Beogradu, pregrmeli su početno upoznavanje.

Momak se obraća sa “Vi”, kako i dolikuje.

Ne upadaju jedan drugom u reč. Nema psovki, nema žargona.

Zdrav razgovor mladosti i starosti.

Starac sad priča o svom Kombinatu, ponosno otkrivajući da je 25 godina bio šef pogona i da su ga radnice volele. Jednoj je čak ustupio sobu u svojoj kući kada ju je muž sa detetom izbacio na ulicu. Nije joj za to uzeo ni dinar, ali mu je ona iz zahvalnosti pripremala povremeno juneći gulaš sa makaronima.

Starac se požalio mladiću da se nikad nije ženio. Imao je devojku, ali ga je ostavila. Nije rekao zbog čega. Živeo je sam, osim tih godinu dana koliko je koleginica sa detetom bila kod njega.

Mladiću je savetovao, glasom malo dubljim i ozbiljnijim, da mora da bude kavaljer, bez obzira na sve, i da su žene stvorene da ih muškarci vole uzvišeno i budu njihovi zaštitnici.

Mladić je ćutao i slušao.

Kada je starac završio, mladić je pokušao da mu objasni da ima veliki problem da nađe devojku.

“Sve se iskvarilo. Svi smo se iskvarili. I muškarci i žene. I vreme, pre svega. Nema više dugih udvaranja, sve je na brzinu, nema tolerancije, niko ne želi da pravi ustupke, svako je sebi postao najbitniji. Više ne znam kako treba da postupim. Ne valja kad sam nežan, jer onda kažu da sam mekušac, ako se borim za nju, dosadan sam, ako se ne trudim, nezainteresovan sam. Ako sam otresit, onda sam nasilnik. Sluđuju me i devojke i vreme u kom živimo, žalio se mladić starcu.

Sad je starac čekao da mladić završi. Onda mu je ovako rekao:

“Ljubav nije mala stvar, to znaš? Ljubav je ogromna stvar. Ljubav je sve. Nemoj zato da brineš što ne možeš tako lako da je pronađeš. Nije ona kesa bombona. Da je tako, svako bi za sitne pare imao svoju kesu i bio srećan”.

Slušala sam starčevo opisno objašnjenje ljubavi. I setila sam se sebe sa 16 godina i koliko sam bila ucveljena, jer sve su se drugarice ljubile, a ja još nisam. Bile su to duge tinejdžerske noći preispitivanja da li mi nešto ne daj Bože fali, tražim li mnogo, očekujem li još više, gde je problem?

A onda je naišao taj neki momak koji, sedam dana je pokazalo, nije bio moja kesica bombona. Bile su previše bljutave za moj ukus. Kao neke gumene bombone, žvaćem ih, ali ne ide. Ne uživam. Mogu da ih progutam ili ispljunem, nema otapanja.

A ja ljubav nisam htela da gutam, zalivajući je vodom da lakše prođe. Htela sam da uživam u njoj, u njenom ukusu.

Otvorila sam posle njega još “dve ili tri kese bombona” dok mi u ruke nije, sasvim slučajno, stigla prava. Čekala sam je sedam godina. Nisam je tražila, jer ljubav se ne traži. Ona se desi.

Starac je bio u pravu.

Kad sam se trgla iz prisećanja, pričali su o uglju i drvima i o pravom izboru peći.

Starost je pričala sa mladošću. Mladost je upijala starost. I ja sam bila deo toga, u skvrčenom, pregrejanom autobusu.

I bila sam srećna, jer još uvek ima lepih priča, zapanjujućih prizora toplih kao Sunce posle studenog zimskog jutra…

…samo su uvek skrivene na najmanje očekivanom mestu.

Tuna sa topljenim sirom

foto: Promo

Priprema:

Zagrejte rernu na gril. U tanjiru pomešajte jogurt, sitno seckan vlašac, tunjevinu i mlevenu papriku.

Hleb premažite sa margarinom, pa preko svake kriške raspodelite namaz od tune. Zatim poređajte sir preko svakog parčeta i prebacite ih na tepsiju.

Grilujte u rerni 3-5 minuta samo da se sir otopi.

Po vađenju iz rerne pobiberite i poređajte kriške paradajza. Služite dok je toplo jer će se sir tada najlepše tegliti.

Sastojci:

1 konzerva oceđene tunjevine u ulju
1 veza vlašca (može i sušenog)
1 kašika grčkog jogurta
1/2 kašičice aleve paprike
1 Dobro jutro sa morskom soli
4 kriške hleba po izboru
4 režnja gauda sira
150g paradajza

Kako biste vi opisali vaše dobro jutro?

Izvor:

Povezane vesti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *