Kako je nauka pomogla struci – Lični stavovi

Naučnici su kao zidari nekog vavilonskog hrama koncipiranog bez krova, kako bi stalno rastao.

Kako je nauka pomogla struci 1Zoran Radovanović Foto: Mila Teokarević

Oni tokom svog radnog veka ugrade manji ili veći broj cigala, a posao potom preuzimaju njihovi naslednici.

Neki rade grozničavo, željni da im pogled što pre pukne iznad oblaka, a drugi radosno kombinuju gradivni materijal, uživajući u samom tom procesu (otuda se naučnik, poput deteta, nekada označava kao homo ludens = čovek koji se igra).

Problem je kada društvo s pravom očekuje od naučnih radnika da, kao vrhunski stručnjaci, svoja znanja primene na rešavanje nekog konkretnog pitanja.

Mogući nesporazum se, naravno, prevashodno odnosi na bazične, a ne na primenjene naučne discipline.

Nauka je nikad završeni proces, znanja su nedovoljna, pitanja se množe uporedo sa otvaranjem novih horizonata, a zajednica u određenom trenutku traži jednoznačan odgovor, kao konačnu istinu (konačnost je pojam koji protivreči samoj ideji nauke).

Tako često dođe do konflikta: naučnici budu zbunjeni zahtevom da se složena mreža uzročnosti i međuuticaja, sa mnogim još nesagledanim čvorovima, svede na prostu dihotomiju da ili ne, a društvo ostane razočarano.

Tipičnu ilustraciju ove protivrečnosti, ne samo zbog aktuelne pandemije, predstavljaju akademska i operativna ili terenska epidemiologija.

Prva se, kao bazična nauka, odnosi na izučavanje činilaca značajnih za zdravlje, a druga na rešavanje konkretnih stručnih problema u svakodnevnoj praksi. Iskušenja su česta, jer je epidemiologija osnova i preventivne medicine i narodnog (javnog) zdravlja.

Ogledao sam se na oba polja. Odlučivanje o merama sprečavanja i suzbijanja bolesti na terenu često je bilo skopčano sa nedoumicama, sumnjama i preispitivanjem.

Odgovor je obično trebalo davati bez odlaganja, a podaci su po pravilu bili krnji i/ili nepouzdani. Zato stručnjake koje se nalaze u takvoj situaciji nikada nisam kritikovao za nenamerne propuste i necelishodna rešenja, već samo za podleganje pritiscima i svesna odstupanja od uzusa profesije.

Uvek mi je bilo lagodnije da se držim „čiste“ nauke. Decenijama sam se, recimo, mirno bavio danas skoro sasvim potisnutom bubrežnom bolešću, balkanskom endemskom nefropatijom (BEN).

Moji prethodnici nisu bili te sreće, već su morali da preuzimaju odgovornost za dalekosežne odluke. Bugarski akademik Puhlev izučavao je leta 1956. učestalo umiranje od BEN u selu Karaš, kada je dobio poziv da narednog dana Prezidijumu Centralnog komiteta komunističke partije (od samih tih reči klecala su kolena) saopšti da li da se iseli celokupno stanovništvo.

Pričao je da mu je to bila najteža noć u životu i – dao je potvrdan odgovor. Naime, nije bilo lako terati seljake sa zemlje, ali ni opteretiti sopstvenu savest krivicom za, kako je tada izgledalo, eventualni masovni pomor ljudi tokom narednih meseci.

Manjem pritisku bio je izložen naš akademik Danilović. U rano leto 1957. od njega je „s vrha“ traženo da nađe rešenje za BEN.

Prethodnih meseci imao je priliku da sistematski izučava problem, poverovao je da je u pitanju olovo kojim su popunjavana oštećenja vodeničnog kamenja i predložio je da se zabrani rad vodenica.

Od preko 30 njih u srednjem toku Kolubare ostala je samo jedna i to sa dugotrajno zakočenim točkom. Tačno pola veka kasnije, 2007. godine, utvrđeno je da je uzrok bolesti korovska biljka čije je pristojno ime (ima i bar dva skaredna) vučja ili zečja jabučica.

Tako dolazimo do naše aktuelne teme. Kada se zimus pojavila nova bolest, svi su odmah od naučnika tražili gotova rešenja. Njihovo početno oklevanje u pogledu pojedinih mera javnost je dočekala britkom kritikom.

Zaboravlja se da su za manje od godinu dana o kovidu 19 stečena impresivna saznanja, pa je čak napravljena i vakcina.

Tako brz prodor u nepoznato, bez presedana u istoriji medicine, počivao je na medicini zasnovanoj na dokazima. Taj danas vladajući koncept u medicini nametnuli su pre skoro 40 godina kanadski klinički epidemiolozi, a suština je u tome da odlukama moraju da prethode kredibilna istraživanja sa verodostojnim dokazima.

I kada se ovih dana u medijima odašilju zamerke lekarima zbog nedoslednih saveta o nošenju maski na samom početku pandemije, malo ko zna da nije bilo čvrstih argumenata za donošenje odluke.

Naime, bilo je naučno pokazano da maske štite zdravstvene radnike, ali su postojali protivrečni podaci o efektu nošenja maski u opštoj populaciji. Pretpostavljalo se da razlike zavise od vrsta maski, dužine i načina nošenja, obrazovnog nivoa ispitanika itd., ali je bilo indicija da one van bolničkih sredina donose lažnu sigurnost, pa čak i da služe kao put prenosa zaraze zbog dodirivanja prljavim prstima i drugih nehigijenskih navika njihovih korisnika.

Bila je to jedna od mnogih klasičnih konfliktnih situacija kada je neetički uskratiti narodu korisnu meru, ali isto važi i za ishitrenu primenu štetne intervencije. Tu je, držeći se medicine zasnovane na dokazima, brzo sprovedenim istraživanjima nauka pomogla struci u rekordnom roku.

Autor je epidemiolog, profesor univerziteta u penziji

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.





Izvor: danas.rs

The post Kako je nauka pomogla struci – Lični stavovi appeared first on SANDZAKLIVE.COM – Najuticajniji portal u Sandžaku..

Izvor: Sandzaklive

Povezane vesti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *