Isus Hrist: Reč je bila njegova sila – Društvo

Isus Hrist: Reč je bila njegova sila 1Foto: Miroslav Dragojević

Od toga dana teku Anno Domini, Božije godine.

Rođen je u vitlejemskoj pećini, koja je služila i kao štala, u slamnatim jaslama.

Odrastao je kao drvodelja, nije pohađao verske ili neke druge škole, a krenuo je  da propoveda tek u tridesetoj godini.

Reč je bila njegova sila. Nije imao nikakvu svoju organizaciju, gardu, čak ni imovinu. Odeća i sandale bili su sve što je imao.

Toru, neprikosnoveno Mojsijevo petoknjižje, uzdrmao je novim, svojim, zapovestima. Osvetničku naredbu „oko za oko, zub za zub“ preokrenuo je u zapovest: „Ljubi neprijatelja svog!“

Počinio je svetogrđe i kad je zakoračio u Samariju, čije su i tlo Jevreji smatrali bezbožničkim, od Samarjanke, kraj bunara, zaiskao vode, i rekao joj da idu dani, da će doći dani, kada se Samarjani neće moliti na Gori a Jevreji u Hramu, nego će se Ocu, istom Ocu, moliti u srcu svom!

Čoveka, ma koje da je vere, rase, jezika ili plemena, proglasio je za temelj novog čovečanstva.

Nema Rimljana, nema Grka, nema Jevreja, nema ni slugu ni gospodara, ni robova ni njihovih vlasnika.

Nikad ništa nije napisao, sem jednom, ali na pesku, kad je stao ispred rulje koja je bila krenula da kamenuje bludnicu. „Neka baci kamen na nju onaj od vas koji nije grešan“, rekao je i na pesku počeo da ispisuje grehe vođa čopora za koje su oni verovali da su skriveni od svakoga. Uplašili su se i razišli, a Isus je izgazio napisano.

Slepima je vraćao vid, lečio paralizovane, gubavce, besomučne, a Lazara je digao iz mrtvih.

Malo šta od onoga što je on govorio razumeli su njegovi učenici. „Ja nisam od ovoga svijeta“, razumeli su kao da im njihov učitelj kaže da je on Mesija, najavljen u Bibliji, koji će osloboditi Izrailj od Rima i u Jerušalaimu biti krunisan za cara judejskog.

Razbežali su se i odrekli se njega kad su ga uhapsili rimski legionari, a on skrušeno, kao jagnje koje vode na klanje, pošao sa njima, kako bi se ostvarilo ono zbog čega je i rođen: da svojim mukama i smrću primi na sebe i podnese strašnu kaznu za grehe i zločine svih ljudi od postanka sveta!

Sam i samlji od sviju, na brdu Golgota, iznad Jerušalaima, skoro sasvim obnažen i na krst drveni ekserima prikovan, izubijan i unakažen, zamolio je Oca nebeskog da oprosti njegovim mučiteljima i ubicama, dok su oni pored gubilišta bacali kocku za krvave i pocepane Isusove haljine.

Trećeg dana po sahrani ustao je iz groba. Njegova pobeda nad smrću postala je, i za vernike i za nevernike, izvor nade, javne ili potajne, da smrt nije konačni kraj. Ta će nada, kao buktinja, da zapali i silni Rim. Carstvo će se pokloniti svojoj najslavnijoj žrtvi i veru u čudo koje se zbilo na Golgoti prigrliti kao religiju imperije.

***

Sve i da nije bilo nečeg ili dosta toga što čitamo u Novom zavjetu, na ovoj planeti nije bilo ličnosti kao što je Isus Hristos niti će je biti do kraja vremena.

Fjodor Dostojevski nije, ni najmanje, posumnjao u svedočenja jevanđelista. Možda je – govorio je – i naša planeta stvorena samo zbog toga da bi rodila Isusa Hrista!

Fridrih Niče je, najžešće i najciničnije, poricao i samo Isusovo postojanje. Na samrti je, kažu, porekao sebe.

Što više zalazi u tajnovito i nepoznato, nauka je sve manje opčinjena opipljivim i vidljivim. Čovek nije sačinjen samo od truležnog, nego i od duhovnog, od misli, od osećanja, a nijedan skener ne može da ih uslika. Šta je ljudska duša? Ako je nema, otkuda duševne bolnice?

Moćni teleskopi otkrivaju nove galaksije, kosmičke koridore. Postojanje paralelnih stvarnosti i duhovnog uma univerzuma više nije samo fantazija.

Kraj egipatskih piramida razmišlja se o smrti. U Atini o igri. U Parizu o lepoti. U Moskvi o bitkama. U Njujorku o čovečanstvu. U Jerusalimu, u Kapernaumu, u Nazaretu, u Vitlejemu, svuda gde je Isus propovedao, razmišlja se samo o Bogu i sudbini.

Kako prolaze vekovi narasta sumnja u osnovanost Isusove vere u ljude i žrtve njegove za njih.

Od Hristovog raspeća samo se umnožavaju zločini, grehovi, patnje miliona i miliona nedužnih. Novo čovečanstvo koje je Isus hteo i sebe uzidao u njegove temelje pokazuje se kao iluzija.

Onda, kada je on hodao Judejom i Galilejom, verske vođe nazivao je „spolja okrečenim grobnicama“. Spolja belina, a unutra mrak i smrt. U njima Satana, a na usnama im Bog.

Ništa se od tada nije promenilo. Za verske vođe i sveštenike Crkve koja se narodu predstavlja kao Hristova, odavno su zakorovljene Isusove staze i putokazi.

Isusu bi, izgleda, mogao da bude upućen Njegošev prekor u Luči:

Ti si iskra za nebo stvorena,

besmrtnijem Bogom pomazana.

Šta te k ljudskoj vuče kolijevci,

đe kukanje i plač okrunjeno,

đe vjenčana glupost sa tirjanstvom,

đe se samo rad nesreće ljudske

bogotvori Cezar s Aleksandrom.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.





Izvor: danas.rs

The post Isus Hrist: Reč je bila njegova sila – Društvo appeared first on SANDZAKLIVE.COM – Najuticajniji portal u Sandžaku..

Izvor: Sandzaklive

Povezane vesti

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *